Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Se­dam. Ta­jan­stve­ni broj. Sim­bo­li­ku mu oču­va­še i na­ro­di od­o­vud – oni od ko­jih mi na­sta­do­smo... Kao i lju­di pri­je njih, ko­ji su iz­ro­di­li zna­ne i ne­zna­ne ci­vi­li­za­ci­je. Sma­tra­ju da sed­mi­ca pri­pa­da Bo­gu. Da je od nje­ga – da mu pri­ro­du pred­sta­vlja. Se­dam nje­go­vih ću­di i se­dam li­ca ko­je je pro­mi­je­nio, dok po­sled­nje ob­lič­je ni­je pri­hva­tio. Ka­žu da je po Ze­mlji uči­nio sve­ga se­dam ko­ra­ka. U ne­kim za­pi­si­ma sto­ji da je lju­di­ma iz­go­vo­rio ukup­no se­dam ri­je­či – i oti­šao, osta­vlja­ju­ći nam ukup­no se­dam eona do no­vog su­sre­ta. Ta­da će sve du­še ko­je su ika­da po­sto­ja­le bi­ti po­zva­ne pred Sve­ti sud i is­po­vi­je­da­će ko­li­ko su na­u­či­le i šta su to­kom svog vre­me­na ura­di­le. Onaj ko­ji je do­bra či­nio, ima­će pra­va da spa­si se­dam dru­gih du­ša ko­je su zlo ži­vje­le. Ove po­tom ima­ju se­dam zo­ra da od „uni­že­nih“ oprost tra­že. Na­kon to­ga, ako ga za­do­bi­ju, is­ku­plje­nje pri­ma­ju. Čak i kar­ma tra­ži se­dam sud­bo­no­snih na­mo­ta­ja dok se ne raz­mr­si i raš­če­šlja.
U knji­zi „Po­sta­nja“ če­sto se po­mi­nju se­dam ne­be­sa, se­dam pri­je­sto­lja, se­dam pe­ča­ta i se­dam cr­kvi. Zi­do­vi Je­ri­ho­na sru­še­ni su sed­mog da­na op­sa­de. U „Ot­kro­ve­nju“ se­dam Bo­ži­jih du­ho­va bi po­sla­to na ze­mlju. Bi­ja­še se­dam ge­ne­ra­ci­ja od Da­vi­da do ro­đe­nja Hri­sto­vog. A tu je i on... zvi­jer nad zvi­je­ri­ma. Se­dam iz­da­ha je na­či­nio, pri­je ne­go što su mu kri­la pod­re­za­li i osa­ka­će­nog stro­po­šta­li u pod­ze­mlja Pa­kla... Tvr­di se da Sa­ta­na i da­nas kr­va­ri iz se­dam ra­na na le­đi­ma (ta­mo gdje su ne­kad kri­la iz­bi­ja­la).
I bap­ske pri­če ču­va­ju se­dam „ta­ja­li­ca“... Sit­ne vradž­bi­ne što po­ma­žu po­sra­mlje­ni­ma da se is­tak­nu. Jed­na od njih ve­li da že­nu ko­ju vo­liš tre­ba se­dam pu­ta do­dir­nu­ti po ka­ži­pr­stu na li­je­voj ru­ci. Da joj se lju­bav ka tvom sr­cu otvo­ri. A ako pre­po­znaš ono­ga što ti na mu­ža li­či – va­lja ga u ne­ku ne­dje­lju se­dam pu­ta u oči po­gle­da­ti. A tu je i ona što uči da dje­te­tu tre­ba ime od se­dam slo­va da­ri­va­ti – mo­žda bu­de po­vu­če­no, ali će bi­ti po­sto­ja­no i na­o­či­to li­je­po. Ka prav­di i pra­vom či­nje­nju na­ka­la­mlje­no.
I na­u­ka je pu­na sre­br­ne sna­ge ovog bro­ja. Nje­go­ve dra­ži i ja­kog mag­ne­ti­zma. Spa­da u red pro­stih (pri­mar­nih) bro­je­va – oni ko­ju su dje­lji­vi sa­mo sa so­bom ili sa je­di­ni­com (bez ostat­ka). Kom­bi­na­ci­jom kva­dra­ta i tro­u­gla do­bi­ja se sed­mo­kra­ki „ištv“ – ge­o­me­trij­ska pod­lo­ga na ko­joj je iz­gra­đe­na Atlan­ti­da (ta­ko je ma­kar pi­sao Pla­ton). Na­red­na ge­ne­ra­ci­ja sa­te­li­ta što će bi­ti po­sla­ta da is­tra­žu­je utro­bu uda­lje­nog sve­mi­ra bi­će gra­đe­ne pre­ma ištv pro­por­ci­ja­ma. Ti­me joj se ga­ran­tu­ju br­zi­na i is­traj­nost. Sed­ma pla­ne­ta je Uran – pr­va ko­ja je ot­kri­ve­na te­le­sko­pom. Iako spa­da u red di­vo­va, za­pra­vo je pla­ne­ta sa „me­kim svoj­stvi­ma“. Pu­no le­da i ga­sa, i ne­ja­snog sja­ja pla­vog spek­tra. Odsko­ra je po­čeo i da bli­sta (?!). Ni­ko ne zna za­što – ni o ka­kvim se fi­zič­ko-he­mij­skim svoj­stvi­ma ra­di. Ono što je in­te­re­sant­no, po­sto­je (zasa­da) sit­ne na­go­vje­sni­ce da je Uran mje­sto gdje je na­sta­la pr­va vo­da. A no­vi­je in­ter­pre­ta­ci­je ma­pa iz vjer­skih i spi­ri­tu­al­nih knji­ga uka­zu­ju da se Raj za­pra­vo na­la­zi u utro­bi ovog dži­na. A ski­ce u ko­ji­ma je pri­ka­zan da­ju mu obri­se hep­ta­go­na.
Na ko­lo­rit­noj ska­li in­ten­zi­te­ta, na sed­mom mje­stu se na­la­ze po­me­nu­ta pla­va, bi­ser­no bi­je­la, lju­bi­ča­sta i bo­ja kr­vi. Oni ko­ji se ba­ve nu­me­ro­lo­škim za­ko­ni­ma tvr­de da ovom bro­ju od­go­va­ra­ju i od­re­đe­ni mi­ne­ra­li (kao i dra­go ka­me­nje), po­put ru­ži­ča­stog kvar­ca i aha­ta. Od cvi­je­ća tu su mak, zum­bul i sun­co­kret. A od re­gi­o­na Bal­kan, Nord, Ja­pan i In­di­ja. Sre­bro mu je me­tal­na struk­tu­ra.
Aku­pre­sur­ne tač­ke is­cje­lje­nja su ras­po­re­đe­nje u si­me­tri­ji od tač­no se­dam po­zi­ci­ja: po jed­na na oba uha, na če­lu, gru­di­ma, ge­ni­ta­li­ja­ma i dvi­je na ko­lje­ni­ma. Tre­ti­ra­njem ovih mje­sta do­vo­di se u ba­lans sva unu­tar­nja ener­gi­ja.
I u dru­gim vje­ra­ma sed­mi­ca je pri­sut­na. U isla­mu pred­sta­vlja sim­bol sa­vr­šen­stva. Znak sre­će i mi­ra. To­kom ho­do­ča­šća u Me­ki se­dam pu­ta tre­ba obi­ći ka­bu. Tu je i bu­di­zam... Bu­da je na­i­me, od­mah po ro­đe­nju, iz­mje­rio uni­ver­zum uči­niv­ši se­dam ko­ra­ka u sva­kom od če­ti­ri smje­ra.
A mi, ova­ko sit­ni što se der­nja­mo sa ovih ču­ka ima­mo dru­ga­či­ju pri­ču da se pre­pri­ča... Pri­je vi­še od se­dam de­ce­ni­ja na na­šim pro­sto­ri­ma ubi­je­na je ge­ne­ra­ci­ja če­tvr­tog raz­re­da. Se­dam da­na pri­je ju­la. De­ve­de­se­to­ro dje­ce i se­dam uči­te­lja ra­su­ti su u ma­ko­vi­ma. Ti­je­la su ras­po­re­đe­na u ob­li­ku kva­dra­ta i tro­u­gla. Sa­hra­nje­ni su na­knad­no uz po­moć sa­ve­zni­ka... ali tek na­kon po­la go­di­ne po is­te­ku ra­ta. Ni­je bi­lo bog­zna šta da se u ra­ku za­tr­pa. Ze­mlja se već bi­la na­do­ji­la me­sa. Sad zna­te ot­kud kvar­cu ru­ži­ča­sta bo­ja. Da­nas je tu po­lje sun­co­kre­ta. Gle­da­ju li­je­vo od Sun­ca... u grad na Ura­nu gdje ča­so­ve po­ha­đa­ju ne­ka na­ša dje­ca. Za­bo­ra­vlje­ni dje­ča­ci i dje­voj­či­ce iz ško­le do­brog Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća.
Na­sta­li smo od pra­ši­ne ne­ba i ka­pi sun­ca. Du­ša nam je pro­sta po­put hep­ta­go­na... ne­ke li­ni­je su cr­ve­ne ili pla­ve... na­zi­re se i trag sre­bra. Dje­lji­vi smo sa­mi sa so­bom – ma­te­ma­tič­ka pri­ča sa­mo­će bez ostat­ka. Ima tu pu­no­će ali kon­struk­ci­ja je div­no jed­no­stav­na. Baš kao što je na­cr­ta­no u sve­sci iz ka­pu­ti­ća stri­je­lja­nog đa­ka. Ime mu je Mi­li­ja Pa­vić, bio je iz Ba­nja­na... Fa­li­lo mu je sa­mo jed­no slo­vo unu­tar ime­na. Ski­ca je na sed­moj stra­ni­ci ne­za­vr­še­nog do­ma­ćeg za­dat­ka. Sa­da ga ču­va pla­vi div i mje­sto gdje je na­sta­la vo­da. I ne­ma vi­še ra­na na le­đi­ma. (Autor je knji­žev­nik)